Odradio sam i let do Buenos Airesa…
Ne sićan se kad je zadnji put kraj mene selo žensko biće… a kamoli zgodno… . Ustvari, sićan se, ali se i ne želin sićati… , jer se i to dogodilo…
Letio sam iz Sydneya za London, BA normalno. I kraj mene je sjela jedna masna Engleskinja.
Šta po znoju, šta po panceti, teško se moglo pogledati u njezinom smjeru. I uz to još masna kosa… , o nekoj frizuri ne treba ni govorit…
Sva srića šta sam sedija blizu zahoda, pa sam odatle vata malo friškog zraka.
Ždrijelo mi je bilo suho, jer je i cili avion smrdija. Čak ni air conditioning nije uspija ubiti smrad.
I molija sam boga da ta do mene ne zamahne rukom i otvori pazuho u mom smjeru.
Ali nakon par sati leta čovik se navikne. Sićan se kad me je udarija friški zrak kad san izaša iz aviona, da me je ošamitija.
Je li mi se zamantalo, ne sićan se.
I tu sam srija na aerodromu (pok.) Bimbu, ubit – zaklat, koji je letija iz Miamija doma.
Koja to slučajnost triba bit, da se dva od ukupno desetak promoraca iz Trogira sretnu u Londonu, jedan na letu iz Argentine drugi iz Miamija!!??
Lipo smo odspavali par sati na klupama i ukrcali se za doma.
Iša sam u širinu, od dolaska Hrvata na more, ajmo se vratiti na ovo danas.
Dakle, sija sam do jedne lipe male. Onako, lipa mala, ali kad se pogled spustio malo niže – dva iceberg-a strše i ne poštuju gravitaciju. Biće da je mala dok je bila još manja puno kupila u prsi. Vrag će ga znati, ali svejedno – lipo stoje.
I ja sam onako, umjereno bacao čiribimbu, dok nisam uvatija shemu. Kao ljubitelj prirode, gleda sam kroz prozor, jer je Argentina lipa zemlja. A da bih pogled doveja do prozora, mora sam prijeći preko njih dvi. I fala bogu, kad ga vraćam od prozora, moram poć istim putem nase.
Tako da sam se lijepo ushemao.
Ali nisam bio nešto puno nepristojan.
Uostalom, da je gazdarica od njih dvije tila da ih se ne gleda, ne bi ih izložila tako lipo.
A uz prozor je sidija jedan Yenki, koji nije imao razloga gledati ulivo, jer mu je prozor bio udesno. Ali zaludu, mislim da mu se ukočija vratni žil od gledanja ulivo.
Ja sam bio oličenje pristojnosti prema njemu.
I kad je pilot javio da se spuštamo i da se vežemo, mala je potegla dio pojasa, ali mog. I pokušavala ga zakopčati. I nije joj baš išlo – pa sam je potapšao po ramenu. I pokazao prstom da je to moj komad.
Mala me lipo pogledala i još lipše se nasmijala.
Ja sam instant nabacija osmijeh 5b (razoružavanje neprijatelja + otvaranje pristupnih pregovora).
Znan da je nikad više neću vidit – ali neka mala zna s kim ima posla.
Eto!
Još jedna napomena o argentinskim (i brazilskim) avionima.
Nemaju klasa!
Čisti marksizam – besklasni avioni!
To ne bih ni spominjao da nije nečeg drugog. Najstrože čuvana tajna Južne Amerike.
Samoupravljanje!!
Da, dobro ste pročitali – samoupravljanje na argentinski način.
Doduše, čisto sumnjam da je itko od aktera čuo za jugoslavensko samoupravljanje (a možda i je!), ali sve se svodi na isto – tvornice radnicima. Sačuvaj bože da sjevernoamerički mediji o tome pišu. A europski pogotovo. O našim da i ne govorim, jer bi to bilo okarakterizirano kao jugonostalgija.
No, o tom drugom prilikom, isto kao o labavoj zajednici južnoameričkih država koje uspostavljaju ekonomske, kulturne i ko zna kakve odnose, ne na bazi reciprociteta, nego na bazi solidarnosti. Tu je i onaj klaun od Huga Chaveza kojemu se smije cijeli Zapad na čelu s Amerikom, ali taj isti Hugo je Ameriku otpremio iz Venezuele, i to s gaćama na štapu.
O svemu tome drugom prilikom.
Po aerodromu u Buenos Airesu sam izgubio vrime s njihovom administracijom i redovima na sigurnosnim točkama, tako da san taman stiga na let za Frankfurt.
Za pola ure krećem na 13-satno uživanje u kulinarskim vještinama Lufthansinih kuhara.
Feta života / objavljeno 22.01.2010.
