Jedan od retkih preživelih rock veličanstava šezdesetih, verovatno i poslednji koji još uvek svira, od drugih još davno nazvan Bog, Eric Clapton, posle dvadeset godina ponovo svira u Budimpešti.
Imao sam sreću da ga čujem prvi put pre dve godine u Italiji. Ovaj put znao sam šta mogu da očekujem i nisam imao dilemu da treba da ga čujem ponovo. Prvo iskustvo “vozilo” me kroz izazove skoro dve godine. Svoj prvi tekst nakon školskih novina i gimnazijskog diplomskog napisao sam dan posle koncerta u avionu, na malom telefonu, najbolje što sam umeo, prepun utisaka sa koncerta na otvorenom iz sunčane Toskane.
U međuvremenu se puno toga promenilo i sada je postavka nešto drugačija. Manje vina, više odgovornosti. Sa devojkom i troje dece – dvoje moje i jedno njeno – i dva dana pre koncerta punih utisaka u lepoj Budimpešti. Prvi put sam tamo i u mojoj glavi Mađarska se puno razlikovala od onoga što sam za ove prvomajske praznike video. Mislio sam da je to postkomunistički krš nalik trabantu, retki muškarci sa brkovima i žene poput onih iz industrije za odrasle. Predrasuda potpuno pogrešna i odbačena posle 10 minuta provedenih u centru Pešte.
Dočekao me je veliki, lep, suncem obasjan grad, odlično organizovan da zaradi na gomili turista – domaćih i stranih. Velika gužva za prvomajske praznike. Stare, ali lepe građevine, održavane ulice, dosta parkova i skulptura i svuda restorani. Nešto nalik Amsterdamu, Barseloni, Berlinu… Evropska prestonica prepuna turista koji piju, dime i tumaraju unaokolo. Klubovi, restorani ili food zone sa azijskim, grčkim, italijanskim ponudama, pomešane sa mestima u kojima se jedu tradicionalniji gulaš, langoš, kurtoš kolač – ili sve zajedno. Kao autentično, a u stvari globalizacija u svom… svemu.
Dva dana sa po 20.000 koraka, kilometrima na biciklu i sa toliko utisaka da mi je koncert bio potpuno u drugom planu. Jurnjava sa Jecom i decom od 7, 11 i 14 godina, od kojih su dvojica mlađih utrenirani i spremni na sve, a starija rođena promišljena i okrenuta ljudima i ravnoteži. Dodamo i Jelenu koja se trudi da se sve što je isplanirano vidi i da se pri tome održi toplina. Odlična ekipa i postavka za neku potpuno drugu priču.
Premotavam zato odmah na veče koncerta. Moderna MVM arena, lak i brz transfer. Solidna predgrupa koju je predvodio Andy Fairweather Low (ćelavi gitarista svetske klase sa naočarima koji prati Claptona još od MTV Unplugged).
Mesta su skroz gore, na vrhu arene, bukvalno desno iznad bine. Pokušao sam, naravno, da podmitim čuvara da nas pusti na parter, međutim ljubazno “ne” je sve što sam dobio. Clapton nije svirao u Mađarskoj 20 godina, i boljih karata nije bilo već par dana nakon puštanja u promet, a i ne znam gde bismo stali u parteru, obzirom da je sve bilo puno.
U publici sve generacije i svi znaju gde su došli. Najviše je predstavnika starije ekipe, najčešće u paru ili grupama. Pri ulasku i u redu za piće mogao sam da čujem sve ex-Yu jezike. Dan pre toga videli smo u gradu Vlatka Stefanovskog. Naravno, došao je zbog koncerta.
Želim da podsetim čitaoce da je Clapton toliko veliki da svet najverovatnije ne bi čuo za Bob Marleya da Clapton nije obradio “I Shot the Sheriff”. Kao ni za J.J. Calea da Clapton nije snimio njegove pesme “After Midnight” i “Cocaine”.
Hendrixa je dočekao u Londonu. Marshall pojačalo je naručio da mu naprave – slika se pojavila na omotu albuma. 60 godina kasnije imamo imperiju Marshall koja je sada zasnovana na bluetooth slušalicama i zvučnicima, dok se legendarna Marshall pojačala prave iz gušta u Engleskoj – bolje i jeftinije nego ikad. Gibson Les Paul gitaru je izvukao iz zapećka, uključio u istog tog Marshalla, pojačao do kraja i definisao zvuk rokenrola. Rehabilitacioni centar “Crossroads”, posvećen lečenju bolesti zavisnosti, njegovo je delo. I moglo bi tako dugo da se nabraja.
Nakon preko šest decenija nastupa, desetina albuma i prestižnih nagrada, života rock zvezde, ushićenja i tragedija gotovo nezamislivih običnom čoveku, sada već nekoliko decenija trezan, Eric Clapton, otac četiri ćerke, sa punih 81 godinu izlazi na scenu.
Koncert počinje pesmom “Badge”, koju je sa Beatlesom Georgeom Harrisonom napisao pre skoro šezdeset godina. Publika ga dočekuje kako dolikuje jednom od najvećih ikada. Dvorana je prepuna, a zvuk – bez obzira na poziciju – fantastičan. Dva bluz standarda “Key to the Highway” i “Hoochie Coochie Man”, pa već pomenuta “I Shot the Sheriff” dižu i bend i publiku na radnu atmosferu. Groove je nezamisliv. Bend je isti kao pre dve godine: Nathan East na basu, Doyle Bramhall II na gitari, Chris Stainton i Tim Carmon na klavijaturama, Sonny Emory na bubnju, te Sharon White i Katie Kissoon kao prateći vokali.
Ogromno iskustvo i mnogo talenta, ljubavi i prijateljstva su na bini.
Sledi akustični set. Clapton sam seda na stolicu i sa akustičnom gitarom, ozvučen jednim mikrofonom, praveći skromnih 56–60 dB merenih sa mog mesta. Nivo glasnosti obične konverzacije drži 20.000 ljudi bez daha. Ogroman čovek sa sedišta pored mene, kojeg do tada nisam poznavao, u pauzi između pesama mi tiho kaže: “Prvi put ga slušam. Osjećam se sretan kao malo dijete.” Polako se uključuje bend i set od pet akustičnih pesama završavaju “Layla” i “Tears in Heaven”. Atmosfera je kao da vam bend najboljih drugara svira na uvo u sobi – bez ikakvog ozvučenja, produkcije, pretencioznosti… emocija koje se prenose u obliku muzike.
Koncert se nakon akustičnog seta nastavlja u bluz-rok maniru sa električnom gitarom i bendom koji muzicira na najvišem nivou, opušten i utegnut u isto vreme. “Old Love”, pa “Cross Road Blues” i “Little Queen of Spades” Roberta Johnsona daju prostora i Doyleu Bramhallu II da pokaže šta zna po pitanjima bluz gitare. A zna mnogo. Učio je od najboljih – Jimmieja i Stevieja Ray Vaughana. Binu je delio sa svima – od BB Kinga do Rogera Watersa.
Clapton ostaje, kao i uvek, veran sebi i pokazuje zašto je i dalje tu gde jeste – u samom vrhu svetske muzike. Pevanje kao u najboljim danima, solaže muzikalne, razgovetne, u prvom planu, a nikad naporne. On je tu zbog pesama.
Fantastično izvođenje pesme “Cocaine” od J.J. Calea i bend se povlači sa bine. Prvi put gledam na sat. Biće vremena za još jednu pesmu. Nakon kratkog predaha, bend se vraća predvođen Captonom. Damama koje pevaju prateće vokale pomažu da se ponovo popnu na binu.
Na bis ide “Before You Accuse Me”, od Bo Diddleyja i nakon puna dva sata koncert je gotov.
Ispraćen gromoglasnim aplauzom, bend se poklanja i odlazi bez ijedne reči.
Šta možemo, sem da se poklonimo i mi njima i zahvalimo na svemu?
15 pesama, od toga skoro deset obrade, podsećaju me na veliku istinu kojoj su i Clapton i bend posvetili svoj život: sve prolazi, samo pesma ostaje.
- Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima na ovom portalu su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav MLP-U portala.
