Imali smo mlikaricu koja bi nam svaki dan u 6 ujutro donila mliko .
Ona je živila na Kamenu i svako jutro bi sa tovarom priko Sirobuje došla do nas na Bačvice, vezala bi tovara na raskršće i onda nama i okolnim kućama donila mliko.
Liti je bilo to lako, ali zimi po mraku i buri i po temperaturi nekad i ispod nule možemo danas zamislit kakav je to život bio.
Škovacin je dva puta sedmično prolazio sa konjem i karom, imao je zvono sa kojim je zvonio i kad bi ga mi čuli nosili bi sič i u njegov kar istresli škovace, posli bi u dvoru oprali sič, jer tad kese nisu postojale.
Dica do 5-og razreda osnovne škole su nosili samo kratke gaće, što se odnosilo i na najhladnije dane u Veljači, nosili bi kapot, vunenu kapu, šjalpu, ali ispod uvik kratke gaće i bičve dokoljenice. Sićan se kako bi nam ti rub od kratkih gača po buri i hladnoći izdera bedra, a zbog velike zime bi često na prstima od ruke dobili bugance.
Crne kave, kakva se danas pije, nije bilo za kupit, već se pila kafa koja se zvala Divka, to je bila imitacija kafe koja se dobijala od prženog kukuruza.
Sira, šunke, salame, isto nije bilo, već bi mi ka dica dobili fetu kruva i na njoj namazanu svinjsku mast, na koju bi bilo posuto cukra ili nekad kakao. Drugo najčešće jelo za nas dicu je bilo zbativeno žumanjce od jaja sa cukrom.
Asfalt je u Hektorovićevoj ulici bio samo do današnjeg križanja sa Kaštelanovom, posli prema istoku više nije bilo asfalta.
Jedina samoposluga je bila ona od Šjor Andrije, ona je bila di je danas veterinarska ambulanta od Vanda, tu bi se kupila provišta za cili misec, frizidera nije bilo, već bi se kupilo brašna, pure, riže, manistre, fažola, leće, a sve se prodavalo refužo, mirilo na vagu iz velike vriće i stavljalo u škartoc. Sjor Andrija, koji je tu bija poslovođa je ima biciklu na tri kola sa velikim košem, i njegov radnik bi nam to biciklom doveza na kuću.
Sljedeća i najbolja butiga od spize je bila u Bonačića, šta je u današnju Krešimirovu ulicu u centru. U Bonačića je bilo ka da ideš danas u Lidla ili u Kaufland. Tu je bija samo malo veći izbor nego u Šjor Andrije i isto sve se prodavalo refužo.
Mašina za prat robu nije bilo, već bi se sva šporka bila roba stavila u veliki brončani kazan u konobi, di je bila praona. Ispod bi se ložila vatra, u robu bi se stavilo luga i onoga velikoga sapuna od pola kila. To bi se mišalo sa drvenim štapom i pustilo da roba dobro prokuva. Onda bi se ta roba ozažmila i ponovo ručno prala na velike drvene daske sa ovim velikim sapunom, jer nikakvi derteđent nije postojao.
Voća osim smokava iz dvora nije bilo i većina dice bi krala voće iz tuđih dvorišta, već kako bi koja vrsta došla na rod. Kako su dica bila željna voća, puno puta bi se dogodilo da bi se najila zelenog voća koje još nije bilo dpšlo i od toga bi dobili grizu…
U školu smo išli u Višku ulicu u školu Vlado Bagat koja se tek bila otvorila i svi smo morali nosit crne ili modre kecelje, kojo je bila montura ka danas u Sj. Koreji.
U našoj ulici je postoja samo jedan auto, to je bila WW buba od Duplančića, ona je imala žmigavce koji su se ka dvije ruke vadile iz dijela di se spajaju dvoja vrata, a kasnije je dr. Dvornik kupija Fiču.
Ka dica bi se kupali di je navoz za vadit brode u staroj Zenti, pa do maloga mula u sredini uvale. Sva bi mala dica na more išla bosa, a imali smo mudantine od robe sa tri botuna sa strane koje su omogučavale da se mogu obuć ili skinuti bez da se skinu kratke gače.
Popovi iz Gospe od Pojišana su bili velika mizerja i često bi došli prosit na vrata, ali ne da im netko da novca, jer to nitko nije imao, već bi im dali komad kruha ili bocu vina ili bilo šta za jest, jer su bili bukvalno gladni.
- Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima na ovom portalu su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav MLP-U portala.
