Subota je u Nashvilleu, nakon 20 stupnjeva jučer napokon je i u njih došao siječanj, temperatura je otišla 10 ak stupnjeva doli. Zašto bi oni bili privilegiraniji od nas, samo zato što si svaki dan kopaju rupu u ozonskom omotaču?
Probudio sam se već oko podne po hrvatskom vremenu, što je rano i za moju nećakinju Elu, a kamoli za mene i 5 ujutro po američkom satu. Očajnički mi fali energije, ne u tijelu, već u mobitelu, jer sam od kamiona bespotrebnih stvari s Temua zaboravio naručiti adapter za njihovu struju EU/US. Reka bi čovik u kapitalističkom sistemu sve se lako može naći, ali naša benzinska i trafika imaju punjače, što oni nemaju. Od adaptera sam odusta, kupio samo glavu punjača. Treba će mi opet ako odem u Kanadu, Meksiko, Japan, Filipine ili Karibe.
Potrošio sam 2 dana dok se nisam pobunio što njihove cijene na meniju se magično povećaju na blagajni. Mislio sam da se sami počaste napojnicom, ali u biti je to taksa od 10% na sve. Ne žele to već uračunati u cijenu, da pokažu koliko država uzima.
U potrazi za doručkom uzdao sam se u dobre ocijene na Google mapama, pa sam izabrao Monell’s, južnjački restoran, kućnog tipa. Ušao sam u njega skupa sa nekim starim Amerom koji je vjerojatno mladost ostavio u Vijetnamu.
Gazdi sam reka da dolazin sam, ali mogu dilit stol s ovim starim. Samo se nasmijao. Odveo me za veliki stol za kojim sidi već 10 ljudi. Izgledalo je kao da sam upao nekome doma na božićni ručak,i to u Bronx. Sramežljivost sam ostavio kod kuće pa sam odmah priupitao: “Prvi put sam ovdi, koja je procedura?” – “Nadam se da si gladan, jer jedeš i piješ koliko hoćeš i kasnije fiksno platiš.”
Svi za stolom su pristojni i dodaju se tacnama i porcijama hrane. Kajgana, pura, kumpir, slanina, pljeskavica i pečena pileća krilca. Čaj je doduše presladak, a kava je ona klasična filter koja se toči do vrha i triba dvi doze cukra i mlika da bude donekle pitka. S napojnicom to je pristojnih 20 dolara. Želudac nije tražio nadopunjavanje sljedećih 12 sati.
Inače sve i svakog se treba počastit napojnicom. To mi je u redu, ali nije da nije moralni pritisak to žicanje. Pitam se tko ima plaću, a tko ne.
Muzičari koji nemaju plaću rade već od 11 ujutro i ne staje se do 3 iza ponoći. A u Acme Feed & Seed klubu u kojem sam pronašao najjeftiniju pivu od 3 dolara, plus taksa i tip, svirali su neki klinci u pratnji roditelja. Ko da sam upao na školsku predstavu. Bilo ih je super simpatično vidjeti za i s instrumentima, puno lipše nego čuti.
Navečer izlazak opet u Broadway, zabavni dio grada. Oči i mozak su se navikli na sve podražaje, tako da nema više Woow efekta. Ulazim u svaki klub čija muzika benda mi se sviđa, ne dajem si obavezu da moram naručit pivo. Jer ga i ne znam popit u par gutljaja, pa neću ni da me drži unutra za ruku. Kid Rock i Jon Bon Jovi imaju svoje klubove tu. Potonji je možda i najbolji, sa srušenim stropovima katova iznad bine, tako da se bend može slušat i gledat sa svih razina, za razliku od ostalih klubova koji moraju imati različitu glazbu ili bend za svaki kat.
Iako sam kažen sram ostavio doma, za introvertu poput mene pomalo je dosadno visit u gradu bez ikoga s kime bih podilio mišljenje, uzbuđenje ili tugu. A da ću na silu si tražit prijatelje, to ne znam. Ovdi su ljudi pristojni tipa kada nekoga u prolazu opalim laktom, dobijem izvinjenje. “Ok, u redu je, ali drugi put se bolje pazi” , kažem mu u sebi. Svi su u parovima ili u čoporima, sami su jedino beskućnici i prosjaci koji nemaju potrebu glumiti, pa su im natpisi na kartonu: “Udijeli koji dolar, jer kokain i kurve su skupe.” Na jednom piše: “Kladim se u 3 dolara da ćeš pročitati ovo.” Treba mi za hranu i račune, to niko ne pita na Broadwayeu, Nashvillea.
Tamnoputi Afroamerikanci ili po naški crnci svi idu u istog frizera koji zna za samo 3 frizure, dreadlocks, čičkavo ili ćelavo. Pjevačice u bendu su samodopadne, uvik sa majicom ili tunikom do pola bedra, tako da ne možemo vidit šta ima ispod, gaće, haljinu, tange ili muf. Ali bar budi znatiželju za razliku od mnogo drugih, pogotovo tamnoputih za koje bi svaki bend morao imati spremnu pjesmu kada ih vidi da ulaze: Whole Lotta Rosie (AC/DC).
Makao sam se malo od glavne ulice da posjetim Bourbon Street Blues and Boogie Bar, jer mi je dosadio country.
Na bini se natiskalo njih 9, svirajući funky i soul. Al opet, koliko god to bilo savršeno, sve je to trash muzika, čujem li još jednom Purple Rain izlazim iz grada. Sutra ću nadam se obać koji muzej ili nešto vridno gledanja, dok pravu autorsku blues glazbu očekujem sljedeći tjedan u Memphisu. I Bilievo Maslo među njima.
To be continued.
- Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima na ovom portalu su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav MLP-U portala.
foto album:
* sve fotografije: Davor Bobanac /MLP-U
