Svaki dan u sluju bar jednom kažemo „alo“ , ili pravilno „halo“ ili još pravilnije „hello“.
Mnogi‚ ako ne i većina, misli da se radi o jednostavnom pozivu, proizašlom iz skretanja pažnje ili pak osluškivanja ima li koga s druge strane ili pak ako pukne veza, a niste sigurni da li je ili nije …
To „halo“ ima svoju povijest i, vjerovali ili ne, vezano je za osobu ili bolje rečeno, njeno ime.
A priča ide otprilike ovako:
Alexander Graham Bell je izumio telefon (iako bi se i tome dalo diskutirati!?)
Kao i svaki izum, najprije je prošao kroz testnu fazu. Dakako, u laboratoriju je na drugoj strani žice bila Bellova zaručnica, a zvala se, pogađate, Margaret Hello.
Dakle, kad bi otvorio liniju, nazvao bi je: Hello, … i … , svi koji su nakon njega testirali ovaj izum, zvali su, Hello Margaret na drugoj strani i dakako, na početku poziva izgovarali Hello.
Po izlasku izuma iz testne faze i laboratorija, Hello je izašlo zajedno, „u paketu“ i tako se proširilo diljem svijeta, i održalo se do današnjih dana.
Eto!
